Sve te religiozne vrednosti koje su bile posledica izumevanja zemljoradnje s vremenom su se postepeno uobličavale. Mi smo ih međutim već sada pomenuli kako bismo istakli poseban karakter mezolitskih i neolitskih ostvarenja. Neprekidno ćemo nalaziti religiozne ideje, mitologije i obredne scenarije koji su povezani s »tajnom« biljnog života. Jer religioznu kreativnost nije oživeo empirijski fenomen zemljoradnje, nego misterija rođenja, smrti i ponovnog rađanja koje je poistovećena s ritmom vegetacije. Da bi opasnosti koje dovode u pitanje žetvu (poplave, suše, itd.) bile shvaćene, prihvaćene i nadvladane, biće prevedene u mitološke drame. Te mitologije i obredni scenariji koji od njih zavise, preovlađivaće hiljadama godina u civilizacijama Bliskog istoka. Jedna od najznačajnijih mitskih tema biće tema bogova koji umiru da bi potom oživeli. U izvesnim slučajevima, iz ovih arhaičnih scenarija rodice se nove religiozne tvorevine (na primer, Eleusinske, Grčko-orijentalne misterije; up. § ninety six). Zemljoradničke kulture su razvile ono što bi se moglo nazvati kosmička religija, pošto je tu religiozna delatnost lconcentrisana oko središnje misterije — periodičnog obnavljanja Sveta. Baš kao i ljudsko postojanje, kosmički ritmovi objašnjeni su izrazima preuzetim iz biljnog života.
AyurvedaExplore how the yogic science of Ayurveda can greatly enhance, fortify and mend the human body, brain and coronary heart.
Every time you click on a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote within your browser's search results, it's going to display the fashionable Wikiwand interface.
I’ve usually considered yoga as only a Bodily training, but it really’s fascinating to understand the way it encompasses so far more than just the asanas.
Reč je o poslednjoj etapi desakralizacije. Proces je od izuzetnog značaja za istoričara religija: on u stvari pokazuje savršeno prerušavanje »svetog«, tačnije, njegovo poistovećivanje s »profanim«. *
smaknu. Dete je, međutim, bilo spaseno; odgajila ga je žena nekog govedara Mitridata. 31 Kir je do mladićkih dana živeo među pastirima, ali ga je odavalo njegovo prinčevsko ponašanje, pa je njegov identitet bio otkriven. Na kraju, posle brojnih dogodovština, on je pobedio Medejce, srušio s prestola svoga dedu i osnovao carstvo Ahemenida. Mitska tema heroja koji je napušten i progonjen susreće se kod mnogih naroda. Za naše potrebe treba imati na umu sledeće motive: a) sva iskušenja kroz koja je Kir Professionalšao, od časa kada je bio napuš10, odgovaraju inicijaciji ratničkog tipa; b) budući kralj simbolično jeste — ili postaje — sin boga Mitre (njegov ppočim se get more info zove »Mitrin dar«); c) posle pobede nad kraljem Medejaca, Kir osniva carstvo i novu dinastiju; d) to nas navodi da kažemo kako on stvara novi svet i inauguriše novu eru, drugim recima, da ostvaruje jednu mikrokosmogoniju; e) pošto se kosmogonija obredno ponavljala povodom svake Nove godine, može se pretpostaviti da je mitsko-obredni situation osnivanja dinastije bio uključen u ceremoniju Navroza.
Solar SalutationsOften viewed as the core of hatha yoga exercise, Solar Salutations are ordinarily practiced at dawn to heat and energize the human body. We've various Sun Salutation sequences offered with varying levels of issues, from standard to intermediate.
religiozne ideje i verovanja, i kosmologije svuda u starom svetu predstavljaju nasleđe koje je prenošeno od preistorije. Ali za naše istraživanje su značajna upravo indijska tumačenja i revalorizacije nekih kosmogonijskih mitova. Podsetimo na to da starost neke kosmogonije ne treba prosuđivati prema prvim dokumentima koji je prikazuju. Jedan od najdrevnijih i najrasprostranjenijih mitova, »kosmogonijski gnjurac«, u Indiji postaje omiljen prilično kasno, posebno u Epopeji i u Puranama. Izgleda da su, u suštini, četiri tipa kosmogonija oduševljavala vedske pesnike i teologe. Možemo ih označiti na sledeći način: 1) stvaranje oplođenjem prvobitne Vode; two) stvaranje komadanjem Iskonskog džina, Puruše; three) stvaranje koje započinje od nekog jedinstva-totaliteta, istovremeno bića i nebića; 4) stvaranje razdvajanjem Neba i Zemlje. U slavnoj himni Rigveda X, 121, bathroom zamišljen kao Hiranjagarbha (Zlatni zametak) lebdi iznad Vode; prodirući u nju, on oplođuje Vodu koja rađa boga vatre Agnija (strofa 7). Atharvaveda (X, 7, 28) poistovećuje Zlatni zametak s Kosmičkim stubom, skambhom. Rigveda X, 82, five, prvu klicu koju je Voda primila dovodi u vezu s »Univerzalnim majstorom« Višvakarmanom, ali se slika zametka ne slaže sa ovim božanstvom koje je politehničar bez premca.
Telipinua — najpre orla, a potom i samog boga oluje — ali bez uspeha. Najzad je Boginja-Majka poslala pčelu; ona je našla boga kako spava u nekom gaju i ubodom ga probudila. Besan, Telipinu je na zemlji izazvao takve nevolje da su se bogovi preplašili i pribegli magiji da bi ga smirili. Ceremonijama i magijskim formulama, Telipinu je očišćen od besa i od »zla«.7 Umiren, on se najzad vratio među bogove — i život se ponovo ustalio. Telipinu je »pobesneli« lavatory koji se »skriva«, odnosno, nestaje iz okolnog sveta. On ne pripada kategoriji bogova vegetacije, koji periodično umiru i oživljavaju. Ipak, njegov »nestanak« ima iste pogubne posledice na svim planovima kosmičkog Života, štaviše, »nestanak« i »epifanija« podjednako označavaju i silazak u podzemni svet i povratak na zemlju (up.
No da se vratimo na biblijsku priču: posle ovih brakova između palih anđela i kćeri smrtnika, bog je odlučio da čovekov vek ograniči na one hundred twenty godina. Ma kakvo bilo poreklo ovih mitskih tema (Kain i Avelj, rodozačetnici pre potopa, potomstvo »Božjih sinova«, rođenje »junaka«), značajno je da su ih redaktori u konačnom tekstu Knjige postanja zadržali uprkos nekim antropomorfnim crtama kojima su opterećivale Jehovu. Potop je bio najznačajniji događaj iz toga doba. Jehova uviđa »da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle« (6 : 5). Bog se kaje što je stvorio čoveka i odlučuje da ga uništi kao vrstu. Biće spaseni jedino Noje i njegovi sinovi (Sem, Ham i Jafet) sa ženama. Jer, Noje »bješe čovjek pravedan . . . S Bogom je Noa hodio« (six : 9).*
Tijamat, Levijatan, Tifon, itd.). On već nosi neke karakteristike zmajeva iz folklornih priča: Ilijanka nije baš najpametniji a i proždrljivac je.eleven bathroom oluje, koji je isprva bio pobeđen (a ta je tema i drugde potvrđena) na kraju pobeđuje, i to ne zahvaljujući svom junaštvu, nego uz pomoć nekog ljudskog bića (Hupašije, ili sina koga je rodio sa smrtnicom). Istina, u obe verzije taj čovek prethodno zadobija snagu božanskog porekla: on je ljubavnik boginje Inare, ili sin boga oluje. U oba slučaja, mada iz različitih razloga, sam autor kvazidivinizacije uništava svoga pomoćnika. Pošto je legao sa Inarom, Hupašija više nije imao pravo da se vrati svojoj porodici, odnosno, ljudskom društvu. Postojala je, naime, mogućnost da on, pošto je učestvovao u božanskom, to prenese drugim ljudskim bićima. I Pored ove delimične »folklorizacije«, mit o Uijanki je imao središnju ulogu: on se izgovarao u okviru praznika Nove godine. Neki tekstovi posebnu važnost pridaju obrednoj borbi dve suprotstavljene grupe,twelve što se može uporediti s vavilonskim ceremonijalom akitu. »Kosmogonijsko« značenje mita, očigledno u borbi Marduka protiv Tijamat, ovde je zamenjeno nadmetanjem za vr9 Prev. ten
Na zamašnom geografskom prostoru, počev od određenog istorijskog trenutka, kosmogonija je (kao, uostalom, i svi drugi oblici »stvaranja« i »osnivanja«) obuhvatala i pobedničku borbu nekog boga ili mitskog heroja protiv nekog mitskog čudovišta ili zmaja (up., na primer, Indra—Vritra, Baal—Jam, Zevs—Tifon, itd.). Imali smo prilike da pokažemo kako je odgovarajući scénario postojao i kod vedskih Indusa, i u starom Iranu, 35 mada u ovom drugom slučaju izvori potiču iz kasnijih vremena i mit prikazuju u naglašeno istorizovanom obliku. U stvari, o borbi junaka Thraetone protiv zmaja Aži Dahake koju pominje Avesta (Jašte 9: one hundred forty five; 5 : 34; 19: 92 i dalje), Firdusi pripoveda kao o borbi kralja Fariduna (< Fretona < Thraetone) protiv jednog stranog uzurpatora, zmaja Aždahaka, koji je zarobio i uzeo za žene dve sestre zakonitog vladara Jamšeda « Jima Hšaeta). Kao i Thraetona, Faridun izlazi kao pobednik, ubija zmaja, oslobađa (i sada on uzima za žene) dve zarobljene princeze. Kasnija predanja jasno navode da je kralj pobedio Aždahaka upravo na dan Nove godine.36 Iranski heroji i kraljevi poznati su po tome što su ubijali zmajeve (up., na primer, legendu o Ardaširu), što je, uostalom, veoma raširen motiv na koji ćemo se još vratiti. Dodajmo da je u Iranu, kao i drugde, proces istorizacije tema i mitskih likova u ravnoteži sa suprotnim procesom: stvarni neprijatelji naroda ili carstva zamišljani su kao čudovišta, a naročito kao zmajevi.
Ptica na štapu, motiv koji se posebno sreće u sibirskom šamanizmu, bila bi njegov duh zaštitnik. Prema Kirhneru, »seansa« se izvodila da bi šaman, u zanosu, dospeo do bogova i zamolio od njih blagoslov, odnosno, uspeh u lovu. Isti autor smatra da su zagonetne »vladarske palice« u stvari palice za bubanj. Ako bi se ovo tumačenje prihvatilo, to bi značilo da su paleološki vračevi koristili bubnjeve koji se mogu uporediti sa bubnjevima sibirskih šamana. 88 Kirhnerovo tumačenje je bilo osporavano, ali mi sebe ne smatramo nadležnima da o tome donosimo sud. Ipak, čini se da je postojanje neke vrste »šamanizma« u vreme paleolita sasvim izvesno. S jedne strane, šamanizam do naših dana gospodari religioznom ideologijom lovaca i pastira. S druge strane, ekstatično iskustvo kao takvo, kao izvorna pojava, sastavni je deo ljudskog ponašanja; ne možemo zamisliti vreme u kojem je čovek bio lišen snova i budnih sanja i kada nije padao u »zanos«, što je gubitak svesti koji se tumači kao putovanje duše u predele sa druge strane iskustvenog. S različitim oblicima kulture i religije, modifikovalo se i menjalo upravo tumačenje i valorizacija ekstatičnog iskustva. Pošto su duhovnim univerzumom paleolita vladali »mistični« odnosi između čoveka i životinje, nije teško pogoditi funkcije nekog stručnjaka za trans. fifteen
Jestiva biljka nije »info« u svetu onako kao što je to životinja. Ona je ishod nekog prvobitnog dramatičnog događaja, u ovom slučaju — proizvod jednog ubistva. Kasnije ćemo videti posledice ovih prehrambenih teologija. Nemački etnolog advert. E. Jenzen (Jensen) smatra da je mit o Hainuveli karakterističan za paleolitske uzgajivače krtola. Što se tiče mitova koji govore o poreklu kulture žitarica, oni na pozornicu izvode prvobitni Permit: žitarice su postojale, ali na nebu, gde su ih bogovi ljubomorno čuvali; junak-donosilac civilizacije penje se na nebo, domogne se nekoliko zrna i daruje ih ljudima. Jenzen ove dve vrste mitologija naziva »Hainuvele« i »Prometej« i dovodi ih u vezu sa civilizacijom paleolitskih zemljoradnika (vegekultura), odnosno, sa civilizacijom ratara u pravom smislu reči (kultura žitarica).22 Nema sumnje da tu postoji stvarna razlika. Ali kada je reč o dve vrste mitova o poreklu, razlika nije tako čvrsta kao što je to mislio Jenzen, budući da mnogo mitova pojavu žitarica objašnjava polazeći od nekog prvobitnog ubijenog bića. Dodajmo da su žitarice i u zemljoradničkim religijama božanskog porekla; darovanje žitarica ljudima ponekad je dovođeno u vezu sa svetom svadbom nebeskog (ili atmosferskog) boga i Majke Zemlje, ili s nekom mitskom dramom koja podrazumeva seksualno sjedinjenje, smrt i oživljavanje. 50